Ćao Jugoslavijo ili Alžir, zemlja budućnosti

Malo koja država u mediteranskom basenu nam je danas toliko strana kao Alžir. Srbijanci letuju u Turskoj, Tunisu, Maroku, Egiptu; Libija i Sirija došle pod svetlo reflektora publikuma zbog Arapskog proleća, dok nam je evropski deo Mediterana oduvek bio manje-više poznat. A naš odnos sa Alžirom je od svih država Magreba i Bliskog istoka dugo bio najprisniji i najprijateljskiji. Prijateljstvo naša dva naroda potiče od Alžirskog rata za nezavisnost od Francuske (1954-1962), kada je SFRJ aktivno pomagala oružjem, logistikom i ljudstvom alžirske pobunjenike.

Prva evropska zemlja koju je posetio prvi alžirski predsednik, Ahmed ben Bela, 

bila je Jugoslavija 1964.

Otkada se Alžir osamostalio, pomoć SFRJ u ratu za nezavisnost nikada nije zaboravljena i Alžirci i dan-danas pamte Jugoslaviju kao jednu od država koja je najviše doprinela njihovom sticanju nezavisnosti (uz Rusiju, Kubu i arapske zemlje). Na ekonomskom planu, Jugoslavija je, uz starog kolonizatora Francusku, bila jedan od ključnih partnera u izgradnji i razvoju Alžira. Krajem pedesetih godina, u alžirskoj Sahari su otkrivene velike rezerve nafte i posebno prirodnog gasa, bogatstvo koje će od tada biti neprikosnoveni pokretač alžirske privrede. Desetine hiljada Jugoslovena su sa porodicama proveli godine i godine na gradilištima po Alžiru na izgradnji puteva, stambenih kompleksa, brana i fabrika. Moji roditelji su bili deo imigranata koji su došli u Alžir. Moj otac, čika-Cacko, bio je u dva mandata dopisnik Tanjuga za Magreb iz Alžira tokom osamdesetih godina, te smo moj brat i ja rođeni u Alžiru.

Francuska arhitektura naspram luke grada Alžira

Međutim, Alžir je početkom 1990-ih zahvatio talas terorizma nakon prvih demokratskih lokalnih i parlamentarnih izbora na kojima su pobedili islamisti iz FIS (Front islamskog spasa). Tokom cele jedne decenije zemlja je bila poprište borbi između vojske i fundamentalista koje su za sobom ostavile desetine hiljada mrtvih civila i opustošenu privredu. Nakon potpisivanja mira sa fundamentalistima i opšte amnestije, Alžir ulazi u period procvata koji traje sve do danas. Cena nafte i gasa su na visokom nivou već dugi niz godina, što je prouzrokovalo skok deviznih rezervi države, prema proceni MMF, na 191 milijardi dolara početkom 2013. - više od recimo jedne Francuske. Sa tolikim rezervama, Alžir ulaže u svoju budućnost – veliki infrastrukturni projekti počinju da se realizuju u svim krajevima zemlje. Na primer izgradnja 1200 km dugačkog autoputa koji povezuje Tunis i Maroko a koji realizuju većim delom kineske, a manjim japanske firme, izgradnju prve linije alžirskog metroa i petnaestak visokih brana.

Brana Kisir kraj Điđela

Od početka dvehiljaditih, naše firme se polako vraćaju na tržište Alžira. Primera radi, Energoprojekt-Hidroinženjering (projektovanje i nadzor) i Hidrotehnika (izvođač) su izgradile veliku branu Kisir kraj Điđela. Nakon uspešno obavljenog posla, Energoprojekt dobija na tenderima projektovanje i nadzor još tri visoke brane. U okviru ovih projekata, imao sam priliku da provedem tri meseca na dve brane u unutrašnjosti Alžira, dvadeset godina nakon napuštanja afričkog kontinenta. Boravak na izgradnji ovih brana mi je omogućio da upoznam funkcionisanje alžirskog društva i državnog aparata. Frapantno je koliko je administracija glomazna, netransparentna i neefikasna. Samim time, ona koči razvoj i liberalizaciju tržišta. S druge strane, privatni sektor gravitira oko velikih državnih firmi kojima efikasnost i profit nisu ključni cilj, te se privatnicima ostavlja prostor da ostvaruju velike dobiti kao podizvođači projekata državnih firmi. Štaviše, Alžir ima dugu tradiciju subvensionisanja svega i svačega: svih 39 miliona Alžiraca uživa u subvencijama na pšenično brašno, gorivo, šećer, jestivo ulje, struju, lekove, pastu... litar mleka tako staje 25 dinara, benzina 22 (treća najniža cena na svetu), 2 dinara iznosi 1 kWh struje, dok je cena vekne hleba 8 dinara. Procenjuje se da subvencije sveukupno predstavljaju više od 30% BDP-a. Problem sa subvencijama u Alžiru je trojake prirode: prvo, veliki deo subvencionisanih proizvoda nelegalnim putevima stiže u Maroko i Tunis i stvorio je snažnu pograničnu mafiju. Drugo, subvencije, koje su u suštini namenjene siromašnima, koriste svim slojevima društva. Treće, sistem dotacija koči razvoj proizvodnje subvencionisanih proizvoda. 

Šverc benzina preko alžirsko-marokanske granice

Izdaci za vojsku predstavljaju oko 4,3% BDP-a Alžira (prosek EU je 1.7%) i ona predstavlja „čuvara nezavisnosti” države. Vojska je od samog osnivanja imala ključnu ulogu u izboru predsednika, koji su bili ili generali ili bliski vojnim krugovima. Danas, kad se predsednik Buteflika oporavlja od drugog moždanog udara i kad je pitanje da li će imati snage da ponovo stane na čelo države, nekoliko meseci od predsedničkih izbora, najveća država u Africi je na prekretnici. Očekuju je otvaranje tržišta, ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju, temeljne reforme državnog aparata. Ukoliko zemlja u kojoj 98% priliva deviza potiče od izvoza gasa i nafte želi da spremno dočeka za eru kad će rezerve tih ruda nestati, biće neophodne bolne reforme države i svesti građana. Kada 2030. Alžir bude bio bez prihoda od nafte igasa (kako predviđaju geolozi) i sa 50 miliona stanovnika (prema procenama demografa), cena hleba neće moći da ostane na osam dinara. Jedini način za opstanak jeste postepeno ukidanje subvencija, liberalizacija tržišta i privatizacija velikih državnih firmi.

Zemlja koja uvozi pšenicu baca hleb i njime hrani stoku

Alžir je država koja ima neverovatan potencijal da izgradi moderno i razvijeno društvo. Ogromne devizne rezerve, specifičan odnos sa Francuskom, bilingvalnost Alžiraca (arapski i francuski), dobar geostrateški položaj kao spona između Mediterana i Sahela, veoma mlado stanovništvo, turistički potencijal, kvalitetna infrastruktura nasleđena od Francuza i infrastruktura koja je u izgradnji jesu aduti koje danas Alžir drži u rukama. Ukoliko Alžirci uspeju da se probude iz uljuljkanosti sistema subvencija i odvaže se da menjaju svoju svest i društvo, Alžir čeka svetla budućnost. I to ne nužno putem revolucije.

Biti čuvar reda ili protiv reda

Policija će zaposliti hiljadu, odnosno šest hiljada nezaposlenih (u zavisnosti od izvora) na jugu Alžira u okviru napora jakobinske države da se priseti južnih regiona i stiša krizu koja se sve više rasplamsava. Na prvu loptu, mogli bismo pozdraviti ovaj potez vlasti. Međutim, namera policije savršeno oslikava zamku u koju je zemlja upala: nezaposleni koje je policija tukla po ulicama biće zaposleni kao policajci da biju nezaposlene. Već možemo zamisliti buduće demonstracije i de fakto zabranjena okupljanja na kojima će bivši nezaposleni tući svoje bivše saborce i kolege. Možemo zamisliti i poglede koji se ukrštaju i pendreke kako sevaju lomeći ruke i prijateljstva.

U tome se zapravo ogleda celokupna tragedija ove zemlje: vrti se u krug protiv same sebe. Njen najveći neprijatelj nije niko drugi do ona sama. Zemlja koju deli velika linija razdvajanja: s desne strane režim, njegovi radnici, njegova deca, njegovi podanici i njegovi saveznici. S leve strane ostali, protivnici, nezaposleni, ljubomorni, potlačeni, autonomaši, prognani i otpušteni.

A na liniji razdvajanja - snage razdvajanja: policajci, čuvari reda, razna obezbeđenja, vojska, pendreci, ali i ENTV (prim. prev. nacionalna televizijska kuća), ideologija mučeništva i zakon. Budući policajci na Jugu će svakako biti suroviji i poslušniji od svojih novih kolega. To je dobro poznat mehanizam: žar je veći u nedavno preobraćenog. Ali to je odraz stanja u celoj državi:  vlast ne pronalazi drugo rešenje nego da prevuče određenu grupu ljudi preko linije na svoju stranu. U suštini, postoje samo dve vrste posla u ovoj zemlji: raditi za državu ili ne raditi uopšte. Biti čuvar reda ili protiv reda. Hraniti se od nafte ili dopustiti da vam propiju vaš kanister crnog zlata.

Između ova dva sveta, ne uspevamo da stvorimo jak kapitalizam, da izgradimo jake firme koje će praviti dodatu vrednost ili da iznedrimo nove fabrike, nova radna mesta, stručnjake i know-how. Ama baš ništa. Za to vreme, režim stvara nova radna mesta čuvara režima jer za druga nije sposobna. Lek zvani „šest hiljada policajaca“ je porazno i tragično priznanje ćorsokaka u kom se ekonomija nalazi i vizije koja ovu zemlju drži kao taoca. Režim ne zna šta novo da ponudi i gde da zaposli narod sem u borbi protiv samog naroda. Nema drugog rešenja da smanji nezaposlenost izuzev da tuče nezaposlene.


Kamel Daoud: "Agents de sécurité contre agents d’insécurité " , Le Quotidien d’Oran, 28.04.2013.

Ćao Cacko,

Već nedelju dana je prošlo od mog transfera iz vilaje Medeja u vilaju M'Sila. Vojna pratnja za moj prebačaj je bila dostavljena žandarmeriji 72h unapred, kao što je i propisano. No, žandarmerija se nije udostojila da dođe po mene, i to bez ikakve najave, a kamoli izvinjenja. Ovde čekaš eskort, pa ako dođu, došli su, ako ne - čekaš ih sutra u isto vreme. Jedan naš inženjer je zimus sedam dana iz dana u dan čekao na eskort ispred Ministarstva voda u Alžiru, od 9h do 14h, da bi se tek nakon nedelju dana pojavili žandari.

Prvi vikend na novoj brani, takođe je protekao u znaku nedolaska žandarmerije za naš nedeljni izlazak “u civilizaciju”. Budući da je ovo drugi uzastopni vikend da ne izlazim u grad iz, pretpostavljam, “bezbodnosnih mera”, danas je tačno dvadeset dana kako nisam koračao asfaltom, video ulicu, ušao u prodavnicu, prošetao van utvrđenja i žice... Šta je - tu je, živ se čovek na sve navikne - pa i Slobodan čovek na moderan zatvor.

Ova brana Subela je posebna priča. Isto kao i na prethodnoj brani, za sad se kasni više od dve godine na realizaciji projekta. Ovde je izvođač radova imao problema sa lokalnim stanovništvom koje nije htelo da pristane na eksproprijaciju, ljudima koji organizovano sprečavali mašine da vrše iskop i nisu dozvoljavali upotrebu dinamita za lomljenje stena pozivajući se na zakon. A to selo na izlazu iz brane je selo koje najviše dobija pravljenjem brane, jer će im se regulisati vodovodna i kanalizaciona mreža i dobiće (besplatnu) vodu sa česme tokom cele godine. Stanovnici tog seoceta, predvođeni poglavicom naselja koji se šepuri po džadi s kalašnjikovom obešenim o rame, ni dan-danas ne uviđaju blagodeti koje ovakav projekat donosi celom tom kraju.

Pričaju mi inženjeri kako je dolazio Ministar da poseti branu, između ostalog da pokrene malo situaciju. Nedelju dana pred posetu, radnici na projektu su svu energiju usmerili da se priredi doček dostojan Ministra. Sve raspoložive mašine su angažovane na izgradnji platforme-vidikovca za čador u kom će biti priređen centralni deo manifestacije. Za tu priliku je razvučena struja do vrha brda; ispred administrativnih zgrada je posađeno cveće i trava, valjci su poravnali makadamski put celom maršrutom, obešene su zeleno-bele zastave na svaku zgradu... I kad je Ministar napokon došao, nije svratio do administrativnog bloka da se uveri u baštovanske sposobnosti radnika nego je odmah produžio do belvederea. Tamo su ga postrojeni čekali svi inženjeri i deset radnika sa kacigama na glavi izabranih prema brojnom stanju prednjih zuba u vilici. Tu je bila i jedna od dve žene (sekretarice) uposlene na brani (naspram 300 muškaraca). Alžirski inženjeri su poređani po visini (dobro, nisu!) i unapred je određeno koji inženjer treba da se rukuje sa Ministrom ako bude prilike. Ministar je, stigavši na vidikovac, zaobišao sve inženjere i produžio pravo u čador gde mu je održana kratka video prezentacija, bacio pogled iz daljine i sa visine na radove na brani, ostao manje od pola sata i vratio se za Alžir.

A ova brana je još veće rasulo u odnosu na prethodnu. Počelo se sa projektom a da prethodno nije izmešten magistralni put koji prolazi kroz usek gde će biti se gradi brana. Sada je gro mašina angažovano na devijaciji puta u dužini od 6-7km i to sve preko nekih planinčuga, što je projekat koji će koštati koliko i sama brana. Za to vreme, ekipa nadzora Energoprojekta koje sam i ja deo - ladi jajca. Mi nismo zaduženi za devijaciju puta, tako da pratimo samo šta izvođač čeprka ma po ovim našim brdima gde se gradi brana. Radne dane provodim ćaskajući sa inženjerom Crnogorcem, šefom nadzora. Čovek opravdava sve viceve o ljubavi Crnogoraca prema radu. Ja se ne bunim, mi smo plaćeni ne po učinku, nego prema broju odrađenih radnih dana. U pauzama između diskusija, “nađem malo vremena” da se posvetim proučavanju ugovora, projekta izgradnje brane, terminologije vezane za izgradnju brana, učenju arapskog... Da ne grešim dušu, desi se i da odemo ponekad na teren da pratimo napredak radova ili da prevedem poneki redak.

Inače, alžirski šef projekta je težak drkadžija, da prostiš na izrazu. Lik ima tridesetak godina i pitaj boga kojom vezom je došao na ovo rukovodeće mesto. Čoveku sa 7-8 godina inženjerskog iskustva nikako ne može biti povereno vođenje takvog projekta na kom je uposleno preko trista ljudi. Primera radi, lik se tripuje da zna francuski, pa mi prepravlja neki prevod i ispravlja mi neke članove i predloge, nakon čega ne mogu sit da se ismejem. Daud, od milošte “Prcko”, je i opasan karijerista koji čak nije ni željan sticanja novih znanja, nego samo moći i napredovanja. Tako da je spreman na najniže smicalice, na spuštanje sagovornika koji to ničim ne zaslužuje. U svakom slučaju, tu njušku zaobilazim u velikom luku i gledam da mu ne protivrečim. Počeo sam svoje tekstove da prepoznajem prema katastrofalnim konstrukcijama i početničkim greškama u francuskom.

I da završim ovom slikom: pre nego što je bilo šta urađeno na samoj brani, izgrađena su dva velelepna naselja za rukovodeće inženjere. Ovo jedno naselje gde sam ja zajedno sa tri srpska inženjera ima tri vile (termin kuća ne bi bio prikladan za ovu stambenu jedinicu). Imam svoju zasebnu trosobnu vilu sa velikom baštom i parkingom. Plafon je visok četiri metra, kupatilo je veličine jedne prosečne dnevne sobe, a hodnici širine dva metra i predvorje zauzimaju sigurno 25m2. U dnevnoj sobi je kožna garnitura sa LCD televizorom velik kao pola prozora. Spavaće sobe su opremljene nekim masivnim king-size bračnim krevetima i petokrilnim ormarima u stilu Luja XVI. Naravno, u svakoj sobi je po klima, a bogme se i svaki prozor klima. Saharski pesak mi se svakodnevno infiltrira u sve pore vile, ali ja ne hajem, kad živim život na visokoj nozi!

Inače, imam impresivan pogled preko bodljikave žice na planinčuge koje se uzdižu odmah iznad našeg naselja. Zalasci Sunca su ovde, brat bratu, lepši nego na hrvatskim otocima. Baš u ovim planinama su se vodile bitke za vreme svih ratova u Alžiru tokom dvadesetog veka - jer imaju šume, vode i pećina - tako da pri iskopima za branu i devijaciju puta radnici svake nedelje nađu poneki leš. Kad noćima krenu da pušu snažni vetrovi sa juga, uz ovaj pesak iz Sahare, svrate i duhovi sa planina pa mi pričaju o alžirskom čojstvu, o herojskim borbama koje su se ovde vodile, istoriji Magreba koja se ovde krojila... Pokazuju mi rane iz boja i kunu se u Alaha, frljaju se ciframa ubijenih “iz ove puške”, a ja ih izjutra, pred odlazak na posao, metlom samo isteram zajedno sa saharskim peskom.

Pozdrav,
Sloba

Ćao Zare-care,

Gde si kućo stara? Kako napreduje pripravnički staž? Baš poslednjih dana često mislim na tebe jer dosta čitam o alžirskim Židovima i prelistavam ugovore između Energoprojekta i Ministarstva vodnih resursa. Kakva je atmosfera u Srbiji, je l' narod za vraćanje smrtne kazne posle ovog pokolja Ackovog i Bajovog komšije tamo kraj Mladenovca? Lepo sam ja pričao da je to sve ludo podno Bukulje i Rudnika.

Ovo za alžirske Židove sam malo preuveličao, više čitam o ratu za nezavisnost pa saznajem da je dosta Sefarda bilo u gradskim sredinama na severu Alžiru. Taj rat za nezavisnost je mnogo zanimljiv - trajao je od 1954. do proglašenja nezavisnosti 1962, a ni dan-danas nema relevantnih istorijskih podataka o ključnim događajima. Rat za oslobođenje je u stvari počeo na izvestan način već 1945, odmah nakon Drugog svetskog rata, kada se po celoj tadašnjoj Francuskoj slavio kraj Drugog svetskog rata. U svim francuskim departmanima, uključujući i Francuski Alžir, bile su organizovane proslave na ulicama i trgovima. U Setifu, alžirski nacionalisti su iskoristili gužvu da bi uzvikivali parole za nezavisnost i prošetali alžirske zastave. Narodni skup je ubrzo eskalirao, ispaljeni su prvi meci, i te večeri i narednih dana je ubijeno između 10 000 i 20 000 Alžiraca osumnjičenih za širenje nacionalizma od strane francuske vojske.

Taj incident, meni sve do sad nepoznat, bio je najava krvavog rata za nezavisnost Alžira koji će uslediti devet godina kasnije. S druge strane, na svetskoj sceni, polako se stvara EU čiji je i Alžir bio sastavni deo (da, da), zapadne kolonije širom sveta se osamostaljuju, Tunis i Maroko 1946. stiču nezavisnost, dok Alžir ostaje deo Francuske. Treba reći da Alžirci nisu imali ista prava kao francuski Francuzi, pa ni kao alžirski Francuzi, nego su imali status građana drugog reda. Kako ono beše moto Francuske revolucije, liberté, égalité, fraternité ? Ali ne i za Alžirce.

Dakle, novembra 1954, šestorica istorijskih šefova Fronta nacionalnog oslobođenja (od kojih će dvojica kasnije postati predsednici) preko radija pozivaju narod na ustanak. Tokom osam godina rata, biće više stotina hiljada mrtvih Alžiraca (300 000 prema nekim podacima) i zvanično oko 27 000 poginulih francuskih vojnika. Poslednji popis kaže da je u Alžiru živelo devet miliona Alžiraca i milion i sto hiljada Evropljana, najvećim delom Francuza. I bilo je dosta Jevreja, tu sam te čekao!, rek'o dosta Sefarda je bilo u urbanim centrima na severu Alžira. I da iskoristim priliku, Alžirci = Arapi = muslimani neje istina. Ovo Alžirci = muslimani jeste tačno za ogromnu većinu stanovništva, ali nisu svi Alžirci Arapi. Eto ima npr. Alžiraca Jevreja (ili ih je makar bilo do nezavisnosti), ima dosta Kabilaca, Tuarega, Beduina i drugih naroda koji su ovaj deo Magreba nastanjivali i pre dolaska Arapa i koji su zadržali svoj identitet, kulturu i jezik. Sefardi npr, nastanjuju ove prostore još od II veka, dakle mnogo pre dolaska Arapa.

Da skratim, herojska je to bila borba, dosta ubijanja između različitih struja pobunjenika, masakri nad civilnim stanovništvom, francusko korišćenje napalm bombi, neselektivno ubijanje i raznorazni zločini protiv čovečnosti. Alžirci su uspeli da izvojevaju nezavisnost u velikoj meri zahvaljujući podršci arapske braće, a bogme i crvene braće, na prvom mestu jugoslovenske braće. Tito je od samog početka revolucije aktivno pomagao pobunjenike snabdevajući ih oružjem preko Naserovog Egipta, Libije i Tunisa pa sve do samog fronta. Kao što su jugoslavenski komunisti učestvovali na strani republikanaca u Španskom građanskom ratu, tako je i u Alžir pristiglo na desetine Jugoslovena koji su došli u pomoć Alžircima. I, ruku na srce, Alžirci nam to nikad nisu zaboravili. Jugoslovenske firme su, uz sovjetske i francuske, imale najviše poslova u posleratnom Alžiru. Anegdote radi, ima u Alžiru jedna teta-Gordana, predstavnica Energoprojekta ovde, koja je došla baš da se bori na strani pobunjenika. Bila je u medicinskom osoblju za vreme rata i žena je dobila medalju narodnog heroja lično od predsednika, nešto kao slično kao Putin od Nikolića?

S druge strane (Mediterana), tadašnji francuski predsednik De Gol, videvši da je vrag odneo šalu i da su ovi teroristi-mudžahedini odlučni da vode džihad do poslednjeg, 1962. popušta i daje Alžircima pravo na samoopredeljenje.

Petog jula 1962, nakon referenduma sa 99.7% glasova za, Alžir proglašava nezavisnost. Tog petog jula se organizuju velika slavlja u gradovima širom novonastale zemlje. U Oranu, najevropskijem alžirskom gradu (nešto poput Bengazija u Libiji), sa 200 000 Evropljana i 200 000 Alžiraca prema predratnom popisu, takođe se organizuje opštenarodno veselje. Otkako je De Gol u aprilu '62. potpisao mir sa pobunjenicima i dao im pravo na referendum, počeo je egzodus Francuza i ostalih Evropljana u strahu od osvete. Za tri meseca se broj evropskog stanovništva u Oranu sveo na 100 000. I tako, tog crnog petog jula 1962, opet izbijaju neredi, ovaj put u Oranu, počinje pokolj evropskog stanovništva i Alžiraca koji su osumnjičeni za saradnju sa okupatorom od strane pobunjenika. U roku od dva dana, nestalo je ili je ubijeno najverovatnije oko 700 ljudi, najvećim delom Evropljana. Naoružani muslimani su ušli u evropske četvrti i klali po kućama. Samo 1/3 ubistava je bila iz vatrenog oružja, ostalo iz hladnog. Koliko je meni poznato, nije bilo žrtava na židovskoj strani, nešto slično kao u napadu na kule bliznakinje u Njujorku.

Odužilo mi se pismo. O ugovorima ću ti pisati neki drugi put ili ću usmeno kad se vratim. Inače, već je zakazan datum mog transfera na drugu branu, tako da će moje sledeće javljanje biti sa Subele, lokacije na pola puta između M'Sile i herojskog Setifa, alžirske Marićevića jaruge.

pOz,

sLo

Ćao bubice,

Moja verna spono sa svetom u dugim vetrovitim večerima. Ne znam ni što ti pišem kad ti sve informacije stižu real time preko žice i ovaj blog čitaš više da vidiš da slučajno nisam neku devojku upoznao. Mada znam da će te ipak obradovati ovo pismo, pa makar se i malo ponavljao. Nemoj molim te da prosleđuješ čika-Cacku ova moja pisanija, opet će da digne uzbunu u Beogradu i Alžiru što prebrojavam stražare mog utvrđenog naselja (35 ih je prema poslednjem popisu), da me tobož' ne optuže za špijunažu i uhapse.  Vidiš, moram i njemu da se javim, znam da se brine za mene, a i kako ne bi - od tri sina uvek ja nađem da odem u neke Palestine i Alžire.

Ja ću, bubice, da ti pričam malo o odnosu društva i države prema brakovima, vezama i uopšte o položaju žene u Alžiru. Odmah da ti kažem, kad smo kod položaja, žene su na nekim dobro čuvanim položajima i zaklonima pošto sam ja za ovih mesec dana u Alžiru video (uz sve kvalitete i iskustvo top-špijuna) samo dva primerka – i to koja su mi verovatno poturili kontra-obaveštajci.

Prvi specimen je Sabaha - sekretarica šefa projekta (on da čita ovo sad bi mi ispravio i stavio Šef Projekta). Sekretarica Sabaha nosi veo koji joj ne prekriva lice i, prema mojim operativnim saznanjima, ima između 37 i 39 godina. Još je mademoiselle, nije još madame. Ima neki povlašćen status, ne znam preko koje veze je tu dospela, ali niko ne sme da digne glas na nju, i jedino što znam je da ne priča francuski - a jedina dva uslova koja mora ispunjava sekretarica na našoj brani jesu da zna francuski i da zna da piše. Sabaha ne ispunjava najmanje jedan od dva uslova. Druga je neka malo mlađa žena koju srećemo u kantini, kulturna je, uvek kaže “salem aleikum” i ode na drugi kraj prostorije. Kao što vidiš, malo šta ti mogu reći o tim enigmatičnim stvorenjima. Mnogo više ti mogu kaz'ti o ženama uopšte, viđeno kroz prizmu muškarca i alžirskog mačo društva.

Baš mi se žali drugar Hamza, topograf, kako u ovoj vilaji nema gde da se izađe uveče, devojaka ima kao kiše u Sahari, nema kafića i diskoteka, nema alkohola (ni pre ni posle 22h, ni u kom obliku)... tako da on vikendom izlazi u obližnji grad Blidu da bi tamo okušao svoju sreću u ljubavi. Recimo, ako Hamza nađe izabranicu svoga srca u Blidi, dobiće povišicu od 3000 alžirskih dinara (da kažemo jedan alžirski jednako jedan srpski dinar). Za pripremu venčanja dobija celih mesec dana plaćenog odmora, da proslavi kako valja i trebuje. Jednom se ženi! Ako se, pak, razvede (ne d'o alah) i ponovo oženi, nema opet mesec dana. Pa onda kad se rodi mali bin Hamza, još 1000 kinti mesečno, i još hiljadu za svakog sledećeg. Trebalo bi Palma da se ugleda na ovaj sistem pospešivanja nataliteta.

S druge strane, zaposlena žena ne dobija iste bonuse, a i šta će joj? Njen muž sigurno donosi pare u kuću. Ako Sabaha, recimo, treba da svedoči na sudu, ona sama, jedna, nije dovoljna da bi njena reč bila uzeta u obzir na suđenju. Zakon kaže DVE žene (Sabaha i kantinska devojka npr.), četiri ženska oka, da bi svedočenje imalo sudsku težinu (mada ipak bolje da i neki muškarac može da posvedoči). Punoletnim ženama je u nekim situacijama (i u nekim regijama) potreban muž/brat/otac da bi ostvarile svoja prava – recimo da bi se udale. Tata, tata, je l' mogu za Hamida da se udam? - Kakav crni Hamid, Hamzi si obećana! Kad ženi umre tata, u ostavinskoj raspravi, ona ima pravo na 1/3 imovine, dok brat polaže pravo na ostale 2/3. Ako se Sabaha i Hamza ne slažu, Hamza može da najuri Sabahu (raskid po automatizmu), dok žena mora da pokreće ceo proces razvoda. Da lepo obrazloži Sabaha zašto bi htela da se razvede.

A prošlog vikenda sam imao priliku da proćaskam sa jednim vojnikom neženjom: Saleh je moje godište, studirao je neki fakultet u Buagiji i služba ga je rasporedila ovde u Suagiju u vilaji Medeja. Saleh, moj vršnjak, ima sve zube na broju, nema ravne tabane, kao ni krivu kičmu. Uz to ima i neku diplomu, tako da čovek ispunjava sve uslove da bude profesionalni vojnik. A u Alžiru je vojska sveprisutna: policija je zadužena ovde samo za urbane zone, dok je cela teritorija izvan gradova pod kontrolom vojske. Ovde vojska npr. obavlja ulogu saobraćajne policije ili vrši pregled vozila na kontrolnim punktovima na međugradskim putevima. Ne znam koliko posto BDP-a odlazi na vojsku, ali mora da je više nego za pomoć nevladinim organizacijama. Kad Saleh-vojnik stupi u redove vojske, on je rešio svoje stambeno i finansijsko pitanje, kao i stambeno i finansijsko pitanje svoje buduće porodice. U koji god grad da Saleh bude raspoređen, vojska ima svoja utvrđenja u kojima su zgrade gde će Saleh imati svoj stan. On je za sad u zgradi za samce, nema bonus za porodicu i decu i nema pravo na internet. Na to imaju pravo samo oženjeni vojnici. Internet nema da ga (zvanično) “internet ne bi kvario”, mada Saleh često ode u internet-centar gde četuje sa svojom onlanjn simpatijom Ukrajinkom. Naučio je volim te i dane u nedelji na ukrajinskom i, ko zna, možda će Saleh jednog dana dobiti povišicu od 3000 dinara i mesec dana plaćenog odmora zahvaljujući Juliji Ukrajinki. Inšalah.

Dok ćaskamo, prilazi drugi vojnik, Muhamed, smena straže, Saleh mu daje svoj pancir i kalašnjikov, nešto se šegače, Muhamed uzima pušku, uperi je u Saleha i “TATATATATARA!!!”, imitirajući zvuk rafalne paljbe. Već sat vremena čekamo na promenu eskorta... malo da ja propitam Saleha o terorističkom napadu u Tiguenturinu, kad sam već tu. Dečko kaže da je vojska izvela odličnu akciju, oslobodila je preko 900 od 1000 talaca. “Sa teroristima nema pregovoranja”.

                         

Inače, ove nedelje sam igrao fudbal sa mojim gardijenima u naselju - ljudi poslagali puške uz ogradu i opičili mi fudbalicu na male goliće. Dosta slušam muziku, sviram, gledam filmove i učim arapski. Brzo prolaze dani i nedelje. Javili su mi iz Beograda da ću biti uskoro prebačen na jednu drugu branu u vilaji M'Sila ka istoku. A baš sam se navikao na ekipu inženjera i na ovaj ritam: posao od osam do pet, redovna ishrana, dnevnik RTS-a u pola osam, spavanjac u 23h i izlazak u civilizaciju jednom u dve nedelje.

Eto tako, bubice. Da ne dužim, za kraj, zapisao sam iz rubrike “Dešifrujemo vaše snove” jučerašnjih novina šta znači osoba kad sanja da ima zub sa karijesom i da ne može da ga izvadi, a strašno je boli (pitanje čitateljke). Znači, nije da je stvarno boli zub i da treba da ode kod zubara, nego: “Neko iz vašeg okruženja je bolestan. Neka još dugo poživi. Inšalah.” Svašta nauči čovek.

Ljubim bubi.

sLo

Ćao Koline,

Evo izgleda da su moja pisma prerasla u svojevrsni epistolarni blog, kako si me i savetovao bio. Tako da si ti u stvari duhovni otac ovih redova. Aj i tebi da napišem jedno pisamce, siguran sam da pomno čitaš moja javljanja iz Afrike.

Budući da si ti ekonomista i da se razumeš finansije, nadam se da nemaš ništa protiv da ti pričam malo o ovom projektu izgradnje ove nasute brane. Projekat je vredan 40 miliona evra, finansira ga Ministarstvo vodnih resursa Alžira, izvođač je državno preduzeće (sic!) Hydro-technique a mi, Energoprojekt – Hidroinženjering, smo nadzor. Oko 200 ljudi je uposleno na ovom projektu, od čega jedno desetak iz ministarstva, nas petoro Srba i ostali su ispred izvođača. Projekat je započet početkom 2010. i prema inicijalnom planu bi trebalo da bude završen krajem ove godine. Stanje na terenu je takvo da se realno kasni u najbolju ruku tri godine. Kao da im je Mrkonjić šef projekta. Inače, kako pričaju ovi inženjeri iz Energoprojekta, sama izgradnja brane na ovom mestu ne bi trebalo da predstavlja ama baš nikakve probleme. Nema nekih tehničkih poteškoća, tlo je sigurno i stabilno, u blizini ima dovoljno materijala za telo brane, nema većih problema sa eksproprijacijom zemljišta uzvodno od brane, ima se dovoljno sredstava... no, kasni se više godina. Nema projekta u Alžiru koji se završi u planiranim rokovima i u okviru planirane cifre. Pitaš se što?

Pa, evo već nekoliko nedelja prevodim sastanke nas iz nadzora i izvođača, i direktor izvođača radova već nekoliko nedelja obećava da će od ponedeljka uvesti drugu smenu, i ne uvede. Kaže da će iznajmiti još mehanizacije i dovesti je na gradilište, ništa. Ovde naprosto težina reči, obećanja, nije ista kao u Srbiji recimo. I taj isti direktor bez blama dođe na sledeći nedeljni sastanak i opet obeća da će izvršiti promene u organizaciji od ponedeljka, a znamo i mi i on da neće. Odgovornost je ovde misaona imenica.

I ista je situacija na svim nivoima. Imamo jednog šefa domara koji kaže da će “sutra ujutro” da pošalje domara da nam namesti zavesu u gradilišnom naselju. Domar naravno ne dođe, onda mi nađemo “šefa” i on kaže “sutra ujutro 100%”. Evo tri nedelje su prošle od prvog “sutra ujutro”. Drugi primer, Energoprojekt kupi neku Daciu u zvaničnom predstavništvu firme u gradu Alžiru i plati u kešu; prema ugovoru treba da isporuče vozilo u roku od tri nedelje - od tad je prošlo je pet meseci.

Inače, počeo sam ovde svakodnevno da čitam novine. Kupujem jedan nezavisan dnevnik, Liberté, i iz dana u dan ne mogu da se načudim člancima koje čitam. Te čitam kako neka frizerka tamo na istoku Alžira odbija da šiša žene koje dođu bez vela. Kod nje ne može žena da se šiša na kratko (ta frizerka bi u Severnoj Koreji bila brzopotezno streljana), i nema šišanja obrva i dlaka iz nosa (?). Nisu pominjali dlake iz ušiju, ali poprilično je indikativna zadrtost određenih slojeva društva i regija u Alžiru. A i alžirsko društvo se, kao i uzgred u dosta drugih arapskih zemalja (Libija i Sirija npr.) oslanja na plemensku pripadnost. To obeležje je igralo veliku ulogu za vreme građanskog rata, gde je centralna vlast bukvalno prenela deo ovlašćenja na plemenske poglavice u odbrani naseljenih mesta. Tako čitam npr. vest da su se poglavice trideset plemena obratili predsedniku Buteflici uz reči “Nećemo više da Tuarezi budu marginalizovani”. Još jednu luđu priču slušam vezano za ta plemena, jedan inženjer sa ove naše brane zakazao venčanje za prošli vikend i u međuvremenu umre seoski poglavica i čovek dva dana pred venčanje morao da odloži venčanje za dva meseca, kad prođe 40 dana (!) žala.

I evo, da ne dužim više, znači ovaj dnevnik Liberté su navodno najbolje novine u Alžiru (uz El Watan), i imaju tamo na pretposlednjoj strani jednu malu poučnu rubriku “ruska izreka dana”. Jednu sam zabeležio, veoma je inspirativna, zapiši je i ti negde: “Greh muža ostaje na kućnom pragu, a greh žene ulazi u kuću”.

Šta se radi u Srbiji, šta je sa ovim pregovorima u Briselu, interesuje me kakav je stav SPC po pitanju Srba i svetinja na Kosovu, je l' ima nekih novosti? Kako mi je Moj brat, Aleksandar, je l' uhvatio još nekog tajkuna? Šta kaže Dačić, je l' će biti Prajda ove godine?

pOz,

sLo

Ćao Acko,

Nadam se da ti je Bajo prosledio moje prvo pismo iz Alžira. Pitaš kako je ovde, pa, nije loše. Sve je novo i ove prve nedelje se adaptiram na novu sredinu i novi način života.

Kao što sam pisao u prethodnom pismu, naše gradilišno naselje je jedna mala tvrđavica. Ima deset trosobnih kuća, glavnu i poprečnu ulicu (nešto slično antičkim rimskim gradovima) i jedan omanji teren za košarku i fudbal. Na ovakvim projektima izgradnje puteva, brana i drugih građevina, u Alžiru se prvo grade gradilišna naselja za glavonje, u ovom slučaju za tim inženjera nadzora iz Srbije. Ovo utvrđenje je osmišljeno kao neka vrsta luksuznog naselja u kom će za vreme izgradnje živeti inženjeri i šef projekta, a kad se objekat (u našem slučaju brana) pusti u rad onda tu osoblje koje radi na brani, odnosno raznorazni direktori. Kad kažem “luksuzno”, ovo naselje u suštini nema ništa od luksuznog sem prostranih prostorija. Sve što je moglo loše da se izvede u ovom naselju, urađeno je nakaradno. Nisam još naišao ni na jedan prozor ili vrata da dihtuju. Pritom kad kažem dihtuju, mnoga ne mogu da se otvore ili zatvore, taru o pod, vrata ne mogu da se zaključaju, roletne ne mogu da se zatvore. Imam utisak da kad postavljaju vrata, da je to potpuno nezavisna radnja od postavljanja štoka. Tako da ispod i pored vrata prolazi vazduh, pesak, pa čak i zraci sunca. A klime na svakom koraku. Ovde su klime u svim prostorijama i rade tokom čitave godine. Malo da se dogreje - ili da hladi u dugoj letnjoj sezoni. Izolacija im je stran koncept, ali klima im nije strana. Iako je stranog porekla, iz uvoza, kao i preko 95% stvari koje me okružuju.

Znači, ekološka svest ravna nuli. A nije samo ni ekološka svest, nego čista ekonomska logika da će iole kvalitetnijim vratima i prozorom smanjiti račun za struju. Ne haje Alžirac. Kilovat struje je neverovatno jeftin. Znaš da je Alžir veliki proizvođač i izvoznik nafte i posebno prirodnog gasa. Celokupna proizvodnja struje u Alžiru je zasnovana na prirodnom gasu. Alžir poseduje 2.5% posto rezervi prirodnog gasa i 1% svetske nafte i ova dva resursa predstavljaju 98% izvoza. Nešto slično kao u Libija, Venecuela, ili pak Saudijska Arabija. Industrija ovde ne postoji, pa kad ljudi ne znaju vrata da naprave, kako će bager da naprave? Cena litra benzina je 15 dinara a tečnog gasa osam. Tako niske cene energenata bi trebalo da budu plodno tle za razvijanje konkurentne ekonomije. No, avaj. Ovde se uvoze pomorandže iz Tunisa recimo, a ovde je jedno od najpogodnijih tla na svetu za južno voće. Maslinovo ulje uvoze iz Španije. Med iz Saudijske Arabije... duga je lista uvoznih proizvoda. Celokupna privreda zavisi od kretanja cene barela nafte i tečnog gasa na svetskim berzama. Turizam skoro da ne postoji, ljudi masovno idu u Tunis na letovanje, a imaju sličnu obalu kao Tunis ili, recimo, Maroko - ali ič od turizma.

Da se vratim na cenu benzina i tečnog gasa. Ilustracije radi, da napraviš 500km kolima (Beograd – Segedin – Beograd, kao što smo onomad išli) ispadne te 5€ na benzin ili 3.5€ na plin. Samim tim je broj vozila na putevima enormno velik. Najveće ulaganje za prevoz je kupovina prevoznog sredstva i njegovo održavanje, dok je ono što sipaš u rezervoar zanemarljiva stavka. S druge strane, vozni park je šarenolik, od francuskih automobila s kraja sedamdesetih pa do novih južnokorejskih i japanskih vozila. Stopa smrtnosti na putevima je ogromna, zbog korupcije, nepoštovanja saobraćajnih propisa i tehnički neispravnih vozila. Zanimljivo je i da je grad Alžir nedavno dobio prvu liniju metroa, i time postao, kako čitam u novinama, “prvi grad u arapskom svetu koji je posle Kaira koji je dobio metro”.

Kako si ti? Kako je u srpskoj Pešti, je l' izdržavaš?
Viđamo se ja se nadam uskoro pa da otvorimo napokon ovaj most iznad Save.

Poz,

sLo

Ćao Bajo,

Kao što znaš, Bajo, nakon dvadeset godina od napuštanja rodne grude, vratio sam se u Alžir. Došao sam da radim kao gradilišni prevodilac za Energoprojekt – Hidroinženjering na projektu izgradnje brane na nekih 120 km južno od grada Alžira.

Iskren da budem, uopšte nisam nameravao da ovaj period provedem u inostranstvu, ali kako se ukazala ponuda koja se nije mogla odbiti, nisam je ni odbio. I to iz dva razloga: jedan je naravno finansijske prirode, zajedno sa željom da steknem jedno ozbiljno iskustvo u oblasti prevođenja. Drugi, ne (toliko) manje bitan razlog, bio je povratak u zemlju u kojoj sam rođen i u kojoj sam odrastao. Tačno dve decenije su protekle otkako smo 1993. porodično napustili Alžir koji je tada već duboko tonuo u građanski rat. I tako ja već duže vremena imam želju da posetim svoj kraj, svoju ulicu, školu u kojoj sam naučio da pišem... kao neka vrsta hodoćašća.

Kad sam u ponoć drugog marta sleteo u Alžir na ogromni aerodrom Huari Bumedjen, čekao me je stari prijatelj Fuzi od trideset leta, s čijom smo porodicom izgubili kontakt tokom petnaest godina da bi nas Fejsbuk ponovo spojio. Od tad su nam on i njegova majka Đamila bili nekoliko puta u poseti. Odmah te prve noći, otišli smo u noćnu posetu Alžira. Prvo na šta nailazimo su kontrolni punktovi policije na svakih kilometar na sred autoputa. Najčešće zaustavljaju teretna vozila (od kombija do šlepera). Širok autoput od 4-5 traka u jednom smeru pruža se uz obalu Mediterana sve do ulaska u grad od četiri miliona duša gde se naprasno gubi u malim ulicama. Prošli smo kroz centralni deo Alžira, Sidi M'Hamed, staru Kazbu, Bab El Ued i u širokom luku se vratili do Hidre, nešto nalik beogradskom Dedinju, gde se meni nalazi hotel. Dakle, na putu smo prošli kroz najmanje 30 kontrolnih punktova, što na autoputu, što u samom gradu.

Izjutra me je na recepciji čekao vozač koji će me odvesti do brane Beni Sliman u vilaji (regiji) Medeja. Pošto sam ja stranac (expatrié) a investitor izgradnje brane alžirsko Ministarstvo vodnih resursa, i pošto je taj projekat od javnog značaja, imao sam pratnju vojske tokom celog putovanja. Taj eskort izgleda tako što ispred tvog vozila ide džip sa tri do četiri vojnika naoružana kalašnjikovima, i iza isto džip sa vojnicima. U prvom momentu to izgleda egzotično, osećaš se bitno, u drugom ti pratnja izgleda potpuno bespotrebna. U trećem ti pratnja postaje najveća prepreka slobodi kretanja po Alžiru. No vratimo se začas u devedesete da vidimo otkud potreba za oružanom pratnjom stranaca.

Ukratko, od početka devedesetih, Alžir upada u krvavi građanski rat između države i fundamentalista iz FIS-a (oružanog krila radikalnih islamista, Front islamique du salut). Na početku rata su napadani strateški državni objekti, da bi se ubrzo nasilje proširilo na ubijanje civilnog stanovništva po principu “ako nisi naš, protiv nas si i treba te ubiti”. Rat je ubrzo zahvatio celu zemlju, sejući teror kako u velikim gradovima, tako i u najzabačenijim zaseocima. Tragovi tog rata koji je evoluirao u svoju današnju formu još uvek su prisutni u glavama Alžiraca, a i na terenu. Sećaš se, Bajo, terorističkog napada u Alžiru koji je ostavio više desetina mrtvih 2007. Da ne pričamo o eskalaciji nemira prouzrokovanim ratom u susednom Maliju i nedavnog masakra nad Zapadnjacima (a bogme i Istočnjacima) na gasnom postrojenjenju Tiguenturin (In Amenas) na istoku Alžira. U takvom kontekstu Alžir živi danas.

Da se vratim na priču, šofer me vozi ispred Ministarstva vodnih resursa gde je eskort zakazan za 8h ujutro. Vojnici nonšalantno dolaze sa tri sata kašnjenja, bez izvinjenja ili obrazloženja zašto kasne. Iako se naša kolona pod rotacijom lako probija kroz alžirsku gužvu, put se odužio zbog čekanja na promenu eskorta u svakoj dairi (administrativna jedinica manja od vilaje).

Stižemo u gradilišno naselje omeđeno 4m visokim zidom, preko bodljikavom žicom i sa četiri puškarnice u uglovima. Na kapiji nas dočekuju čuvari sa dugim cevima, zajedno sa inženjerima Energoprojekta.

Biće ovo tri zanimljiva meseca.

Pozdrav Bajone,

sLo