Wednesday, 18 December 2013

Ćao Jugoslavijo ili Alžir, zemlja budućnosti

Malo koja država u mediteranskom basenu nam je danas toliko strana kao Alžir. Srbijanci letuju u Turskoj, Tunisu, Maroku, Egiptu; Libija i Sirija došle pod svetlo reflektora publikuma zbog Arapskog proleća, dok nam je evropski deo Mediterana oduvek bio manje-više poznat. A naš odnos sa Alžirom je od svih država Magreba i Bliskog istoka dugo bio najprisniji i najprijateljskiji. Prijateljstvo naša dva naroda potiče od Alžirskog rata za nezavisnost od Francuske (1954-1962), kada je SFRJ aktivno pomagala oružjem, logistikom i ljudstvom alžirske pobunjenike.

Prva evropska zemlja koju je posetio prvi alžirski predsednik, Ahmed ben Bela
bila je Jugoslavija 1964.

Otkada se Alžir osamostalio, pomoć SFRJ u ratu za nezavisnost nikada nije zaboravljena i Alžirci i dan-danas pamte Jugoslaviju kao jednu od država koja je najviše doprinela njihovom sticanju nezavisnosti (uz Rusiju, Kubu i arapske zemlje). Na ekonomskom planu, Jugoslavija je, uz starog kolonizatora Francusku, bila jedan od ključnih partnera u izgradnji i razvoju Alžira. Krajem pedesetih godina, u alžirskoj Sahari su otkrivene velike rezerve nafte i posebno prirodnog gasa, bogatstvo koje će od tada biti neprikosnoveni pokretač alžirske privrede. Desetine hiljada Jugoslovena su sa porodicama proveli godine i godine na gradilištima po Alžiru na izgradnji puteva, stambenih kompleksa, brana i fabrika. Moji roditelji su bili deo imigranata koji su došli u Alžir. Moj otac, čika-Cacko, bio je u dva mandata dopisnik Tanjuga za Magreb iz Alžira tokom osamdesetih godina, te smo moj brat i ja rođeni u Alžiru.

Francuska arhitektura naspram luke grada Alžira

Međutim, Alžir je početkom 1990-ih zahvatio talas terorizma nakon prvih demokratskih lokalnih i parlamentarnih izbora na kojima su pobedili islamisti iz FIS (Front islamskog spasa). Tokom cele jedne decenije zemlja je bila poprište borbi između vojske i fundamentalista koje su za sobom ostavile desetine hiljada mrtvih civila i opustošenu privredu. Nakon potpisivanja mira sa fundamentalistima i opšte amnestije, Alžir ulazi u period procvata koji traje sve do danas. Cena nafte i gasa su na visokom nivou već dugi niz godina, što je prouzrokovalo skok deviznih rezervi države, prema proceni MMF, na 191 milijardi dolara početkom 2013. - više od recimo jedne Francuske. Sa tolikim rezervama, Alžir ulaže u svoju budućnost – veliki infrastrukturni projekti počinju da se realizuju u svim krajevima zemlje. Na primer izgradnja 1200 km dugačkog autoputa koji povezuje Tunis i Maroko a koji realizuju većim delom kineske, a manjim japanske firme, izgradnju prve linije alžirskog metroa i petnaestak visokih brana.

Brana Kisir kraj Điđela

Od početka dvehiljaditih, naše firme se polako vraćaju na tržište Alžira. Primera radi, Energoprojekt-Hidroinženjering (projektovanje i nadzor) i Hidrotehnika (izvođač) su izgradile veliku branu Kisir kraj Điđela. Nakon uspešno obavljenog posla, Energoprojekt dobija na tenderima projektovanje i nadzor još tri visoke brane. U okviru ovih projekata, imao sam priliku da provedem tri meseca na dve brane u unutrašnjosti Alžira, dvadeset godina nakon napuštanja afričkog kontinenta. Boravak na izgradnji ovih brana mi je omogućio da upoznam funkcionisanje alžirskog društva i državnog aparata. Frapantno je koliko je administracija glomazna, netransparentna i neefikasna. Samim time, ona koči razvoj i liberalizaciju tržišta. S druge strane, privatni sektor gravitira oko velikih državnih firmi kojima efikasnost i profit nisu ključni cilj, te se privatnicima ostavlja prostor da ostvaruju velike dobiti kao podizvođači projekata državnih firmi. Štaviše, Alžir ima dugu tradiciju subvensionisanja svega i svačega: svih 39 miliona Alžiraca uživa u subvencijama na pšenično brašno, gorivo, šećer, jestivo ulje, struju, lekove, pastu... litar mleka tako staje 25 dinara, benzina 22 (treća najniža cena na svetu), 2 dinara iznosi 1 kWh struje, dok je cena vekne hleba 8 dinara. Procenjuje se da subvencije sveukupno predstavljaju više od 30% BDP-a. Problem sa subvencijama u Alžiru je trojake prirode: prvo, veliki deo subvencionisanih proizvoda nelegalnim putevima stiže u Maroko i Tunis i stvorio je snažnu pograničnu mafiju. Drugo, subvencije, koje su u suštini namenjene siromašnima, koriste svim slojevima društva. Treće, sistem dotacija koči razvoj proizvodnje subvencionisanih proizvoda. 

Šverc benzina preko alžirsko-marokanske granice

Izdaci za vojsku predstavljaju oko 4,3% BDP-a Alžira (prosek EU je 1.7%) i ona predstavlja „čuvara nezavisnosti” države. Vojska je od samog osnivanja imala ključnu ulogu u izboru predsednika, koji su bili ili generali ili bliski vojnim krugovima. Danas, kad se predsednik Buteflika oporavlja od drugog moždanog udara i kad je pitanje da li će imati snage da ponovo stane na čelo države, nekoliko meseci od predsedničkih izbora, najveća država u Africi je na prekretnici. Očekuju je otvaranje tržišta, ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju, temeljne reforme državnog aparata. Ukoliko zemlja u kojoj 98% priliva deviza potiče od izvoza gasa i nafte želi da spremno dočeka za eru kad će rezerve tih ruda nestati, biće neophodne bolne reforme države i svesti građana. Kada 2030. Alžir bude bio bez prihoda od nafte igasa (kako predviđaju geolozi) i sa 50 miliona stanovnika (prema procenama demografa), cena hleba neće moći da ostane na osam dinara. Jedini način za opstanak jeste postepeno ukidanje subvencija, liberalizacija tržišta i privatizacija velikih državnih firmi.

Zemlja koja uvozi pšenicu baca hleb i njime hrani stoku

Alžir je država koja ima neverovatan potencijal da izgradi moderno i razvijeno društvo. Ogromne devizne rezerve, specifičan odnos sa Francuskom, bilingvalnost Alžiraca (arapski i francuski), dobar geostrateški položaj kao spona između Mediterana i Sahela, veoma mlado stanovništvo, turistički potencijal, kvalitetna infrastruktura nasleđena od Francuza i infrastruktura koja je u izgradnji jesu aduti koje danas Alžir drži u rukama. Ukoliko Alžirci uspeju da se probude iz uljuljkanosti sistema subvencija i odvaže se da menjaju svoju svest i društvo, Alžir čeka svetla budućnost. I to ne nužno putem revolucije.

4 comments:

  1. Replies
    1. Kakav ti je to komentar jel' to da ljudi vide tvoj blog pa da kliknu na njega?!

      Delete
    2. Sad ću da pitam Milenu, ona je ostavila komentar.

      Delete
  2. U tektsu imate brdo cinjenicnih gresaka, ali mene je navelo da reagujem greska ispod slike sa ostavljenim hlebom (po vama bacenim).
    Hleb se po obicaju ne baca u Alziru, sto se bas iz cak iz slike vidi, jer da je taj hleb bio namenjen bacanju, bio bi pomesan sa ostalom hranom, a ne sa paznjom odvojen od ostale hrane. Najverovatnije je to visednevni visak sakupljen i ostavljen namerno na ulici (jer vlasnik nema potrebe za njim, nema stoku kojoj bi je dao...) kako bi nekom kome je potrebam mogao da ga upotrebi.
    Radi se o hlebnom kultu, istom onom kultu ko kod nas na blakanu (starije generacije ga sigurno bolje pamte). U alziru je jos uvek taj kult hleba jak, da sam svojim ocima video da ga mnogi i poljube pre nego ga ostave da ga upotrebi neko kome je potrebniji....
    Zoran Z.

    ReplyDelete