Ćao Jugoslavijo ili Alžir, zemlja budućnosti

Malo koja država u mediteranskom basenu nam je danas toliko strana kao Alžir. Srbijanci letuju u Turskoj, Tunisu, Maroku, Egiptu; Libija i Sirija došle pod svetlo reflektora publikuma zbog Arapskog proleća, dok nam je evropski deo Mediterana oduvek bio manje-više poznat. A naš odnos sa Alžirom je od svih država Magreba i Bliskog istoka dugo bio najprisniji i najprijateljskiji. Prijateljstvo naša dva naroda potiče od Alžirskog rata za nezavisnost od Francuske (1954-1962), kada je SFRJ aktivno pomagala oružjem, logistikom i ljudstvom alžirske pobunjenike.

Prva evropska zemlja koju je posetio prvi alžirski predsednik, Ahmed ben Bela, 

bila je Jugoslavija 1964.

Otkada se Alžir osamostalio, pomoć SFRJ u ratu za nezavisnost nikada nije zaboravljena i Alžirci i dan-danas pamte Jugoslaviju kao jednu od država koja je najviše doprinela njihovom sticanju nezavisnosti (uz Rusiju, Kubu i arapske zemlje). Na ekonomskom planu, Jugoslavija je, uz starog kolonizatora Francusku, bila jedan od ključnih partnera u izgradnji i razvoju Alžira. Krajem pedesetih godina, u alžirskoj Sahari su otkrivene velike rezerve nafte i posebno prirodnog gasa, bogatstvo koje će od tada biti neprikosnoveni pokretač alžirske privrede. Desetine hiljada Jugoslovena su sa porodicama proveli godine i godine na gradilištima po Alžiru na izgradnji puteva, stambenih kompleksa, brana i fabrika. Moji roditelji su bili deo imigranata koji su došli u Alžir. Moj otac, čika-Cacko, bio je u dva mandata dopisnik Tanjuga za Magreb iz Alžira tokom osamdesetih godina, te smo moj brat i ja rođeni u Alžiru.

Francuska arhitektura naspram luke grada Alžira

Međutim, Alžir je početkom 1990-ih zahvatio talas terorizma nakon prvih demokratskih lokalnih i parlamentarnih izbora na kojima su pobedili islamisti iz FIS (Front islamskog spasa). Tokom cele jedne decenije zemlja je bila poprište borbi između vojske i fundamentalista koje su za sobom ostavile desetine hiljada mrtvih civila i opustošenu privredu. Nakon potpisivanja mira sa fundamentalistima i opšte amnestije, Alžir ulazi u period procvata koji traje sve do danas. Cena nafte i gasa su na visokom nivou već dugi niz godina, što je prouzrokovalo skok deviznih rezervi države, prema proceni MMF, na 191 milijardi dolara početkom 2013. - više od recimo jedne Francuske. Sa tolikim rezervama, Alžir ulaže u svoju budućnost – veliki infrastrukturni projekti počinju da se realizuju u svim krajevima zemlje. Na primer izgradnja 1200 km dugačkog autoputa koji povezuje Tunis i Maroko a koji realizuju većim delom kineske, a manjim japanske firme, izgradnju prve linije alžirskog metroa i petnaestak visokih brana.

Brana Kisir kraj Điđela

Od početka dvehiljaditih, naše firme se polako vraćaju na tržište Alžira. Primera radi, Energoprojekt-Hidroinženjering (projektovanje i nadzor) i Hidrotehnika (izvođač) su izgradile veliku branu Kisir kraj Điđela. Nakon uspešno obavljenog posla, Energoprojekt dobija na tenderima projektovanje i nadzor još tri visoke brane. U okviru ovih projekata, imao sam priliku da provedem tri meseca na dve brane u unutrašnjosti Alžira, dvadeset godina nakon napuštanja afričkog kontinenta. Boravak na izgradnji ovih brana mi je omogućio da upoznam funkcionisanje alžirskog društva i državnog aparata. Frapantno je koliko je administracija glomazna, netransparentna i neefikasna. Samim time, ona koči razvoj i liberalizaciju tržišta. S druge strane, privatni sektor gravitira oko velikih državnih firmi kojima efikasnost i profit nisu ključni cilj, te se privatnicima ostavlja prostor da ostvaruju velike dobiti kao podizvođači projekata državnih firmi. Štaviše, Alžir ima dugu tradiciju subvensionisanja svega i svačega: svih 39 miliona Alžiraca uživa u subvencijama na pšenično brašno, gorivo, šećer, jestivo ulje, struju, lekove, pastu... litar mleka tako staje 25 dinara, benzina 22 (treća najniža cena na svetu), 2 dinara iznosi 1 kWh struje, dok je cena vekne hleba 8 dinara. Procenjuje se da subvencije sveukupno predstavljaju više od 30% BDP-a. Problem sa subvencijama u Alžiru je trojake prirode: prvo, veliki deo subvencionisanih proizvoda nelegalnim putevima stiže u Maroko i Tunis i stvorio je snažnu pograničnu mafiju. Drugo, subvencije, koje su u suštini namenjene siromašnima, koriste svim slojevima društva. Treće, sistem dotacija koči razvoj proizvodnje subvencionisanih proizvoda. 

Šverc benzina preko alžirsko-marokanske granice

Izdaci za vojsku predstavljaju oko 4,3% BDP-a Alžira (prosek EU je 1.7%) i ona predstavlja „čuvara nezavisnosti” države. Vojska je od samog osnivanja imala ključnu ulogu u izboru predsednika, koji su bili ili generali ili bliski vojnim krugovima. Danas, kad se predsednik Buteflika oporavlja od drugog moždanog udara i kad je pitanje da li će imati snage da ponovo stane na čelo države, nekoliko meseci od predsedničkih izbora, najveća država u Africi je na prekretnici. Očekuju je otvaranje tržišta, ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju, temeljne reforme državnog aparata. Ukoliko zemlja u kojoj 98% priliva deviza potiče od izvoza gasa i nafte želi da spremno dočeka za eru kad će rezerve tih ruda nestati, biće neophodne bolne reforme države i svesti građana. Kada 2030. Alžir bude bio bez prihoda od nafte igasa (kako predviđaju geolozi) i sa 50 miliona stanovnika (prema procenama demografa), cena hleba neće moći da ostane na osam dinara. Jedini način za opstanak jeste postepeno ukidanje subvencija, liberalizacija tržišta i privatizacija velikih državnih firmi.

Zemlja koja uvozi pšenicu baca hleb i njime hrani stoku

Alžir je država koja ima neverovatan potencijal da izgradi moderno i razvijeno društvo. Ogromne devizne rezerve, specifičan odnos sa Francuskom, bilingvalnost Alžiraca (arapski i francuski), dobar geostrateški položaj kao spona između Mediterana i Sahela, veoma mlado stanovništvo, turistički potencijal, kvalitetna infrastruktura nasleđena od Francuza i infrastruktura koja je u izgradnji jesu aduti koje danas Alžir drži u rukama. Ukoliko Alžirci uspeju da se probude iz uljuljkanosti sistema subvencija i odvaže se da menjaju svoju svest i društvo, Alžir čeka svetla budućnost. I to ne nužno putem revolucije.