Ćao Bajo,

Kao što znaš, Bajo, nakon dvadeset godina od napuštanja rodne grude, vratio sam se u Alžir. Došao sam da radim kao gradilišni prevodilac za Energoprojekt – Hidroinženjering na projektu izgradnje brane na nekih 120 km južno od grada Alžira.

Iskren da budem, uopšte nisam nameravao da ovaj period provedem u inostranstvu, ali kako se ukazala ponuda koja se nije mogla odbiti, nisam je ni odbio. I to iz dva razloga: jedan je naravno finansijske prirode, zajedno sa željom da steknem jedno ozbiljno iskustvo u oblasti prevođenja. Drugi, ne (toliko) manje bitan razlog, bio je povratak u zemlju u kojoj sam rođen i u kojoj sam odrastao. Tačno dve decenije su protekle otkako smo 1993. porodično napustili Alžir koji je tada već duboko tonuo u građanski rat. I tako ja već duže vremena imam želju da posetim svoj kraj, svoju ulicu, školu u kojoj sam naučio da pišem... kao neka vrsta hodoćašća.

Kad sam u ponoć drugog marta sleteo u Alžir na ogromni aerodrom Huari Bumedjen, čekao me je stari prijatelj Fuzi od trideset leta, s čijom smo porodicom izgubili kontakt tokom petnaest godina da bi nas Fejsbuk ponovo spojio. Od tad su nam on i njegova majka Đamila bili nekoliko puta u poseti. Odmah te prve noći, otišli smo u noćnu posetu Alžira. Prvo na šta nailazimo su kontrolni punktovi policije na svakih kilometar na sred autoputa. Najčešće zaustavljaju teretna vozila (od kombija do šlepera). Širok autoput od 4-5 traka u jednom smeru pruža se uz obalu Mediterana sve do ulaska u grad od četiri miliona duša gde se naprasno gubi u malim ulicama. Prošli smo kroz centralni deo Alžira, Sidi M'Hamed, staru Kazbu, Bab El Ued i u širokom luku se vratili do Hidre, nešto nalik beogradskom Dedinju, gde se meni nalazi hotel. Dakle, na putu smo prošli kroz najmanje 30 kontrolnih punktova, što na autoputu, što u samom gradu.

Izjutra me je na recepciji čekao vozač koji će me odvesti do brane Beni Sliman u vilaji (regiji) Medeja. Pošto sam ja stranac (expatrié) a investitor izgradnje brane alžirsko Ministarstvo vodnih resursa, i pošto je taj projekat od javnog značaja, imao sam pratnju vojske tokom celog putovanja. Taj eskort izgleda tako što ispred tvog vozila ide džip sa tri do četiri vojnika naoružana kalašnjikovima, i iza isto džip sa vojnicima. U prvom momentu to izgleda egzotično, osećaš se bitno, u drugom ti pratnja izgleda potpuno bespotrebna. U trećem ti pratnja postaje najveća prepreka slobodi kretanja po Alžiru. No vratimo se začas u devedesete da vidimo otkud potreba za oružanom pratnjom stranaca.

Ukratko, od početka devedesetih, Alžir upada u krvavi građanski rat između države i fundamentalista iz FIS-a (oružanog krila radikalnih islamista, Front islamique du salut). Na početku rata su napadani strateški državni objekti, da bi se ubrzo nasilje proširilo na ubijanje civilnog stanovništva po principu “ako nisi naš, protiv nas si i treba te ubiti”. Rat je ubrzo zahvatio celu zemlju, sejući teror kako u velikim gradovima, tako i u najzabačenijim zaseocima. Tragovi tog rata koji je evoluirao u svoju današnju formu još uvek su prisutni u glavama Alžiraca, a i na terenu. Sećaš se, Bajo, terorističkog napada u Alžiru koji je ostavio više desetina mrtvih 2007. Da ne pričamo o eskalaciji nemira prouzrokovanim ratom u susednom Maliju i nedavnog masakra nad Zapadnjacima (a bogme i Istočnjacima) na gasnom postrojenjenju Tiguenturin (In Amenas) na istoku Alžira. U takvom kontekstu Alžir živi danas.

Da se vratim na priču, šofer me vozi ispred Ministarstva vodnih resursa gde je eskort zakazan za 8h ujutro. Vojnici nonšalantno dolaze sa tri sata kašnjenja, bez izvinjenja ili obrazloženja zašto kasne. Iako se naša kolona pod rotacijom lako probija kroz alžirsku gužvu, put se odužio zbog čekanja na promenu eskorta u svakoj dairi (administrativna jedinica manja od vilaje).

Stižemo u gradilišno naselje omeđeno 4m visokim zidom, preko bodljikavom žicom i sa četiri puškarnice u uglovima. Na kapiji nas dočekuju čuvari sa dugim cevima, zajedno sa inženjerima Energoprojekta.

Biće ovo tri zanimljiva meseca.

Pozdrav Bajone,

sLo