Ćao Zare-care,

Gde si kućo stara? Kako napreduje pripravnički staž? Baš poslednjih dana često mislim na tebe jer dosta čitam o alžirskim Židovima i prelistavam ugovore između Energoprojekta i Ministarstva vodnih resursa. Kakva je atmosfera u Srbiji, je l' narod za vraćanje smrtne kazne posle ovog pokolja Ackovog i Bajovog komšije tamo kraj Mladenovca? Lepo sam ja pričao da je to sve ludo podno Bukulje i Rudnika.

Ovo za alžirske Židove sam malo preuveličao, više čitam o ratu za nezavisnost pa saznajem da je dosta Sefarda bilo u gradskim sredinama na severu Alžiru. Taj rat za nezavisnost je mnogo zanimljiv - trajao je od 1954. do proglašenja nezavisnosti 1962, a ni dan-danas nema relevantnih istorijskih podataka o ključnim događajima. Rat za oslobođenje je u stvari počeo na izvestan način već 1945, odmah nakon Drugog svetskog rata, kada se po celoj tadašnjoj Francuskoj slavio kraj Drugog svetskog rata. U svim francuskim departmanima, uključujući i Francuski Alžir, bile su organizovane proslave na ulicama i trgovima. U Setifu, alžirski nacionalisti su iskoristili gužvu da bi uzvikivali parole za nezavisnost i prošetali alžirske zastave. Narodni skup je ubrzo eskalirao, ispaljeni su prvi meci, i te večeri i narednih dana je ubijeno između 10 000 i 20 000 Alžiraca osumnjičenih za širenje nacionalizma od strane francuske vojske.

Taj incident, meni sve do sad nepoznat, bio je najava krvavog rata za nezavisnost Alžira koji će uslediti devet godina kasnije. S druge strane, na svetskoj sceni, polako se stvara EU čiji je i Alžir bio sastavni deo (da, da), zapadne kolonije širom sveta se osamostaljuju, Tunis i Maroko 1946. stiču nezavisnost, dok Alžir ostaje deo Francuske. Treba reći da Alžirci nisu imali ista prava kao francuski Francuzi, pa ni kao alžirski Francuzi, nego su imali status građana drugog reda. Kako ono beše moto Francuske revolucije, liberté, égalité, fraternité ? Ali ne i za Alžirce.

Dakle, novembra 1954, šestorica istorijskih šefova Fronta nacionalnog oslobođenja (od kojih će dvojica kasnije postati predsednici) preko radija pozivaju narod na ustanak. Tokom osam godina rata, biće više stotina hiljada mrtvih Alžiraca (300 000 prema nekim podacima) i zvanično oko 27 000 poginulih francuskih vojnika. Poslednji popis kaže da je u Alžiru živelo devet miliona Alžiraca i milion i sto hiljada Evropljana, najvećim delom Francuza. I bilo je dosta Jevreja, tu sam te čekao!, rek'o dosta Sefarda je bilo u urbanim centrima na severu Alžira. I da iskoristim priliku, Alžirci = Arapi = muslimani neje istina. Ovo Alžirci = muslimani jeste tačno za ogromnu većinu stanovništva, ali nisu svi Alžirci Arapi. Eto ima npr. Alžiraca Jevreja (ili ih je makar bilo do nezavisnosti), ima dosta Kabilaca, Tuarega, Beduina i drugih naroda koji su ovaj deo Magreba nastanjivali i pre dolaska Arapa i koji su zadržali svoj identitet, kulturu i jezik. Sefardi npr, nastanjuju ove prostore još od II veka, dakle mnogo pre dolaska Arapa.

Da skratim, herojska je to bila borba, dosta ubijanja između različitih struja pobunjenika, masakri nad civilnim stanovništvom, francusko korišćenje napalm bombi, neselektivno ubijanje i raznorazni zločini protiv čovečnosti. Alžirci su uspeli da izvojevaju nezavisnost u velikoj meri zahvaljujući podršci arapske braće, a bogme i crvene braće, na prvom mestu jugoslovenske braće. Tito je od samog početka revolucije aktivno pomagao pobunjenike snabdevajući ih oružjem preko Naserovog Egipta, Libije i Tunisa pa sve do samog fronta. Kao što su jugoslavenski komunisti učestvovali na strani republikanaca u Španskom građanskom ratu, tako je i u Alžir pristiglo na desetine Jugoslovena koji su došli u pomoć Alžircima. I, ruku na srce, Alžirci nam to nikad nisu zaboravili. Jugoslovenske firme su, uz sovjetske i francuske, imale najviše poslova u posleratnom Alžiru. Anegdote radi, ima u Alžiru jedna teta-Gordana, predstavnica Energoprojekta ovde, koja je došla baš da se bori na strani pobunjenika. Bila je u medicinskom osoblju za vreme rata i žena je dobila medalju narodnog heroja lično od predsednika, nešto kao slično kao Putin od Nikolića?

S druge strane (Mediterana), tadašnji francuski predsednik De Gol, videvši da je vrag odneo šalu i da su ovi teroristi-mudžahedini odlučni da vode džihad do poslednjeg, 1962. popušta i daje Alžircima pravo na samoopredeljenje.

Petog jula 1962, nakon referenduma sa 99.7% glasova za, Alžir proglašava nezavisnost. Tog petog jula se organizuju velika slavlja u gradovima širom novonastale zemlje. U Oranu, najevropskijem alžirskom gradu (nešto poput Bengazija u Libiji), sa 200 000 Evropljana i 200 000 Alžiraca prema predratnom popisu, takođe se organizuje opštenarodno veselje. Otkako je De Gol u aprilu '62. potpisao mir sa pobunjenicima i dao im pravo na referendum, počeo je egzodus Francuza i ostalih Evropljana u strahu od osvete. Za tri meseca se broj evropskog stanovništva u Oranu sveo na 100 000. I tako, tog crnog petog jula 1962, opet izbijaju neredi, ovaj put u Oranu, počinje pokolj evropskog stanovništva i Alžiraca koji su osumnjičeni za saradnju sa okupatorom od strane pobunjenika. U roku od dva dana, nestalo je ili je ubijeno najverovatnije oko 700 ljudi, najvećim delom Evropljana. Naoružani muslimani su ušli u evropske četvrti i klali po kućama. Samo 1/3 ubistava je bila iz vatrenog oružja, ostalo iz hladnog. Koliko je meni poznato, nije bilo žrtava na židovskoj strani, nešto slično kao u napadu na kule bliznakinje u Njujorku.

Odužilo mi se pismo. O ugovorima ću ti pisati neki drugi put ili ću usmeno kad se vratim. Inače, već je zakazan datum mog transfera na drugu branu, tako da će moje sledeće javljanje biti sa Subele, lokacije na pola puta između M'Sile i herojskog Setifa, alžirske Marićevića jaruge.

pOz,

sLo