Ćao Cacko,

Već nedelju dana je prošlo od mog transfera iz vilaje Medeja u vilaju M'Sila. Vojna pratnja za moj prebačaj je bila dostavljena žandarmeriji 72h unapred, kao što je i propisano. No, žandarmerija se nije udostojila da dođe po mene, i to bez ikakve najave, a kamoli izvinjenja. Ovde čekaš eskort, pa ako dođu, došli su, ako ne - čekaš ih sutra u isto vreme. Jedan naš inženjer je zimus sedam dana iz dana u dan čekao na eskort ispred Ministarstva voda u Alžiru, od 9h do 14h, da bi se tek nakon nedelju dana pojavili žandari.

Prvi vikend na novoj brani, takođe je protekao u znaku nedolaska žandarmerije za naš nedeljni izlazak “u civilizaciju”. Budući da je ovo drugi uzastopni vikend da ne izlazim u grad iz, pretpostavljam, “bezbodnosnih mera”, danas je tačno dvadeset dana kako nisam koračao asfaltom, video ulicu, ušao u prodavnicu, prošetao van utvrđenja i žice... Šta je - tu je, živ se čovek na sve navikne - pa i Slobodan čovek na moderan zatvor.

Ova brana Subela je posebna priča. Isto kao i na prethodnoj brani, za sad se kasni više od dve godine na realizaciji projekta. Ovde je izvođač radova imao problema sa lokalnim stanovništvom koje nije htelo da pristane na eksproprijaciju, ljudima koji organizovano sprečavali mašine da vrše iskop i nisu dozvoljavali upotrebu dinamita za lomljenje stena pozivajući se na zakon. A to selo na izlazu iz brane je selo koje najviše dobija pravljenjem brane, jer će im se regulisati vodovodna i kanalizaciona mreža i dobiće (besplatnu) vodu sa česme tokom cele godine. Stanovnici tog seoceta, predvođeni poglavicom naselja koji se šepuri po džadi s kalašnjikovom obešenim o rame, ni dan-danas ne uviđaju blagodeti koje ovakav projekat donosi celom tom kraju.

Pričaju mi inženjeri kako je dolazio Ministar da poseti branu, između ostalog da pokrene malo situaciju. Nedelju dana pred posetu, radnici na projektu su svu energiju usmerili da se priredi doček dostojan Ministra. Sve raspoložive mašine su angažovane na izgradnji platforme-vidikovca za čador u kom će biti priređen centralni deo manifestacije. Za tu priliku je razvučena struja do vrha brda; ispred administrativnih zgrada je posađeno cveće i trava, valjci su poravnali makadamski put celom maršrutom, obešene su zeleno-bele zastave na svaku zgradu... I kad je Ministar napokon došao, nije svratio do administrativnog bloka da se uveri u baštovanske sposobnosti radnika nego je odmah produžio do belvederea. Tamo su ga postrojeni čekali svi inženjeri i deset radnika sa kacigama na glavi izabranih prema brojnom stanju prednjih zuba u vilici. Tu je bila i jedna od dve žene (sekretarice) uposlene na brani (naspram 300 muškaraca). Alžirski inženjeri su poređani po visini (dobro, nisu!) i unapred je određeno koji inženjer treba da se rukuje sa Ministrom ako bude prilike. Ministar je, stigavši na vidikovac, zaobišao sve inženjere i produžio pravo u čador gde mu je održana kratka video prezentacija, bacio pogled iz daljine i sa visine na radove na brani, ostao manje od pola sata i vratio se za Alžir.

A ova brana je još veće rasulo u odnosu na prethodnu. Počelo se sa projektom a da prethodno nije izmešten magistralni put koji prolazi kroz usek gde će biti se gradi brana. Sada je gro mašina angažovano na devijaciji puta u dužini od 6-7km i to sve preko nekih planinčuga, što je projekat koji će koštati koliko i sama brana. Za to vreme, ekipa nadzora Energoprojekta koje sam i ja deo - ladi jajca. Mi nismo zaduženi za devijaciju puta, tako da pratimo samo šta izvođač čeprka ma po ovim našim brdima gde se gradi brana. Radne dane provodim ćaskajući sa inženjerom Crnogorcem, šefom nadzora. Čovek opravdava sve viceve o ljubavi Crnogoraca prema radu. Ja se ne bunim, mi smo plaćeni ne po učinku, nego prema broju odrađenih radnih dana. U pauzama između diskusija, “nađem malo vremena” da se posvetim proučavanju ugovora, projekta izgradnje brane, terminologije vezane za izgradnju brana, učenju arapskog... Da ne grešim dušu, desi se i da odemo ponekad na teren da pratimo napredak radova ili da prevedem poneki redak.

Inače, alžirski šef projekta je težak drkadžija, da prostiš na izrazu. Lik ima tridesetak godina i pitaj boga kojom vezom je došao na ovo rukovodeće mesto. Čoveku sa 7-8 godina inženjerskog iskustva nikako ne može biti povereno vođenje takvog projekta na kom je uposleno preko trista ljudi. Primera radi, lik se tripuje da zna francuski, pa mi prepravlja neki prevod i ispravlja mi neke članove i predloge, nakon čega ne mogu sit da se ismejem. Daud, od milošte “Prcko”, je i opasan karijerista koji čak nije ni željan sticanja novih znanja, nego samo moći i napredovanja. Tako da je spreman na najniže smicalice, na spuštanje sagovornika koji to ničim ne zaslužuje. U svakom slučaju, tu njušku zaobilazim u velikom luku i gledam da mu ne protivrečim. Počeo sam svoje tekstove da prepoznajem prema katastrofalnim konstrukcijama i početničkim greškama u francuskom.

I da završim ovom slikom: pre nego što je bilo šta urađeno na samoj brani, izgrađena su dva velelepna naselja za rukovodeće inženjere. Ovo jedno naselje gde sam ja zajedno sa tri srpska inženjera ima tri vile (termin kuća ne bi bio prikladan za ovu stambenu jedinicu). Imam svoju zasebnu trosobnu vilu sa velikom baštom i parkingom. Plafon je visok četiri metra, kupatilo je veličine jedne prosečne dnevne sobe, a hodnici širine dva metra i predvorje zauzimaju sigurno 25m2. U dnevnoj sobi je kožna garnitura sa LCD televizorom velik kao pola prozora. Spavaće sobe su opremljene nekim masivnim king-size bračnim krevetima i petokrilnim ormarima u stilu Luja XVI. Naravno, u svakoj sobi je po klima, a bogme se i svaki prozor klima. Saharski pesak mi se svakodnevno infiltrira u sve pore vile, ali ja ne hajem, kad živim život na visokoj nozi!

Inače, imam impresivan pogled preko bodljikave žice na planinčuge koje se uzdižu odmah iznad našeg naselja. Zalasci Sunca su ovde, brat bratu, lepši nego na hrvatskim otocima. Baš u ovim planinama su se vodile bitke za vreme svih ratova u Alžiru tokom dvadesetog veka - jer imaju šume, vode i pećina - tako da pri iskopima za branu i devijaciju puta radnici svake nedelje nađu poneki leš. Kad noćima krenu da pušu snažni vetrovi sa juga, uz ovaj pesak iz Sahare, svrate i duhovi sa planina pa mi pričaju o alžirskom čojstvu, o herojskim borbama koje su se ovde vodile, istoriji Magreba koja se ovde krojila... Pokazuju mi rane iz boja i kunu se u Alaha, frljaju se ciframa ubijenih “iz ove puške”, a ja ih izjutra, pred odlazak na posao, metlom samo isteram zajedno sa saharskim peskom.

Pozdrav,
Sloba